Napad SAD-a na Venecuelu i otmica predsednika Nikolasa Madura, prema politikologu Dariju Aceliniju, ne predstavljaju samo kršenje međunarodnog prava već njegov potpuni kraj. U intervjuu za Mašinu, Acelini objašnjava zašto ovaj događaj vidi kao simptom „umiruće imperije“, ali i kao uvod u novu, opasnu fazu globalnih sukoba.

Napad Sjedinjenih Američkih Država na Venecuelu i otmica Nikolasa Madura, predsednika ove države, su obeležili početak ove godine. Sudeći prema stavovima analitičara globalnih političkih dešavanja, geopolitičkih igara ali i prostog posmatranja savremenih osionih lidera poput predsednika SAD-a Donalda Trampa – ovakav početak godine bi mogao biti i nagoveštaj dešavanja u bliskoj budućnosti. Gaženje međunarodnog prava, ogoljena sila i konstantno stvaranje novih sukoba.

Napad na Venecuelu je pokrenuo niz pitanja o kojima smo razgovarali sa Dariom Acelinijem (Dario Azzellini), aktivistom, politikologom i sociologom, istraživačom na Departmanu za sociologiju Univerziteta Duisburg-Esen u Nemačkoj koji je nekoliko godina proveo u Venecueli i drugim južnoameričkim državama istražujući samoorganizovanje radnika i radnica i lokalnih zajednica u procesu izgradnje socijalističkih društava.

„Pre svega treba da budemo jasni da nije u pitanju hapšenje – to je otmica!“, jasan je naš sagovornik na početku razgovora o tome da li uklanjanje Madura zaista može dovesti do promene režima u Venecueli.

„Nema pravne osnove ni za šta, to nije samo protivno međunarodnom pravu, to je kraj međunarodnog prava. Ne da im je to bilo previše važno i ranije, ali je sada jasno da se više ništa ne računa“, komentariše Acelini.

Dosta kontroverzi su izazvali prvi izveštaji o napadu na Venecuelu i otmicu predsednika, što je, kako kaže naš sagovornik, dovelo i do priča o tome da je Madura predala vlada, ili kako su ga predali bivši Čavisti, kako bi se uspostavio bolji odnos sa SAD-om.

„I govorili su da gotovo da nije bilo borbi, što sada izgleda nije baš toliko istinito, jer kao što je zvanično saopšteno iz Kube, na primer, da je u napadu ubijeno 32 kubanska vojnika koji su činili unutrašnji sigurnosni prsten za Madura. New York Times govori o najmanje 80 ubijenih ljudi. Nekoliko aerodroma je bombardovano. SAD su imale posebnu tehniku kojom su onesposobile svu komunikaciju, internet, radare i sve ostalo. Dakle, očito je došlo do masovnog napada i barem je bilo nekog odgovora. U kojoj meri postoji dogovor ili ne, ja ne mogu reći.“, kaže Acelini.

On podseća i da je Donald Tramp u svom obraćanju pokušao da ostavi takav utisak, odnosno da postoji nekakav dogovor. Ipak, njega je naknadno demantovala i Delsi Rodrigez, koja je kao Madurova zamenica privremeno preuzela vođenje države. Ona je objavila: „Nikolas Maduro je i dalje jedini predsednik i mi smo suverena država“, što je onda navelo Trumpa da zaštri svoju retoriku.

„Dakle, nije jasno da li je neko stvarno predao Madura ili je Tramp jednostavno, iz svoje logike prodavca nekretnina pomislio ‚U redu, ako to učinim, učiniće ono što ja želim‘“, dodaje naš sagovornik. Nakon toga Tramp pretio da će bombardovati Kolumbiju i učiniti isto s Meksikom, a takođe je rekao da su dani Kube odbrojani.

Kako nam prenosi Acelini postoje nagoveštaji o tome zašto se odustalo od opšte mobilizacije u Venecueli. Vlada je ljudima rekla da ostanu kod kuće i da nastave normalan život, „što je čudna situacija, kao nakon takvog napada“. „S druge strane“, dodaje Acelini, „ako su tokom napada uništeni protivvazdušni sistemi, rakete, aerodromi i slično, očito Venecuela ne može puno da učini protiv napada“.

Ipak, kako kaže Acelini: „Glavni problem u Venecueli i za levicu je taj što ne postoji snaga koja je uverljiva ili koja ima uverljiv odgovor na situaciju. Možda je za Trampa verovatno dovoljno i ako režim opstane, ukoliko može garantovati sigurnost, odnosno bezbednost da američke naftne kompanije mogu da se usele“.

Acelini, koji je proveo dosta vremena u Venecueli, komentariše i to da nijedna naftna kompanija nije ništa komentarisala nakon što je Tramp najavio njihov dolazak u Venecuelu. Zašto? „Pa, zato što znaju da situacija na terenu nije laka za uspostavljanje bilo kakve vrste pokušaja uspostavljanja američkog naftnog sektora u Venecueli, ako ne postoji dogovor sa stanovništvom, ili širi politički dogovor. Gerilske grupe i naoružane milicije postoje svuda u Kolumbiji, kao i u Venecueli i to neće biti lako područje ni za koga“, kaže Acelini.

„Na osnovu tih stvari mislim da postoji nekoliko opcija. Jedna je da Tramp čak ni ne želi niti mu je potrebna promena režima. On preferira stabilan, neizabran ili kakav god režim koji američkim kompanijama može garantovati vađenje nafte. Postoji i druga opcija da će biti neka vrsta sporazuma ili će postojati neka vrsta dogovora, ali mislim da će kriza potrajati jer je uzrok ove krize nova podela sveta. Dakle, SAD-u treba nafta, jer podrazumeva budućnost temeljenu na fosilnim gorivima. Potrebni su mu retki minerali. Zato Tramp želi Grenland. I možda najvažnije u ovom kontekstu je uloga Kine, odnosno jasno sukobljavanje sa interesima ovog glavnog takmaca“, komentariše Acelini.
Sukob interesa

„Ono što je važno“, kaže naš sagovornik, „je da je Tramp nakon napada na Venecuelu rekao da se Monroova doktrina vratila“. A to bi značilo da SAD celu zapadnu hemisferu smatraju isključivo svojom zonom uticaja i svako mešanje sa strane gledaju kao napad na njihove interese.

Naš sagovornik objašnjava da Kina ima velika ulaganja u Južnoj Americi, u Venecueli, ali i u svim ostalim latinoameričkim zemljama i ostvaruje puno veći uticaj u regionu nego SAD. A to je i zbog toga što se Kina ne meša u unutrašnju politiku, odnosno nije im važna unutrašnja politička dinamika i uređenje dok god oni mogu nesmetano da posluju.

„Glavni neprijatelj ili glavni konkurent za SAD je Kina. Rusija je neka vrsta manjeg saveznika ili kakvog god opravdanja za postupke. Očito je da nakon ovog napada u Venecueli teško kritikovati Rusiju zbog napada na Ukrajinu. Kina može uzeti Tajvan, možda je sledeći Grenland, a Evropska unija je postala manje relevatna za SAD. Čak postaje konkurent ili neprijatelj, što Europska unija još uvek ne razume. Oni još uvek žive u 50-im godinama prošlog veka i misle da su SAD saveznici.“, konkretan je Acelini.
Igra leda i vatre

Jasno je da će Tramp, koji pokazuje namere da zaista sprovodi Monroovu doktrinu, u Južnoj Americi biti suočen sa Kinom kao moćnim neprijateljem. A kako bi smanjio uticaj sa istoka u „američkom dvorištu“ pokušaće da oblikuje političku mapu kontinenta prema svojim uzusima.

„SAD su nesumnjivo umiruća imperija. Njihov uticaj je sve manji i manji, a glavni instrument za održavanje uticaja je vojni pritisak, a to je tipično za imperije u fazi gubitka moći ili kontrole koju pokušavaju da zadrže rastućim vojnim pritiskom, što očito ne funkcioniše na dugi rok“, smatra Acelini.

On skreće pažnju i da smo već mogli da vidimo kako se pritisak povećanih carina nije dobro pokazao u nekoliko zemalja. „Evropska unija je očito poslužila SAD-u, ali čak su i zemlje poput Brazila, Meksika ili Indije iznele sopstvene politike u vezi s tim i jednostavno preusmerile svoje poslovanje. SAD više nikome ne trebaju“, kaže Acelini koji dodaje i da SAD više nemaju ni tehnološke prednosti, odnosno da one nemaju išta što latinoameričke zemlje ne bi mogle same proizvoditi osim nekoliko komponenti za određene visokotehnološke proizvode.

„Za to vreme kineske kompanije preuzimaju bivša američka tržišta u Latinskoj Americi, postoje kineska ulaganja u železnicu, saobraćaj, solarne panele, gotovo sve. U širem smislu, zemlje koje imaju recimo levocentrične ili levičarske vlade imaju snažne odnose s Kinom, poput Brazila kroz Briks, ali i zemlje poput Perua, koji možda nije velika država, ali je potpuno pod uticajem kineske ekonomije. I to je, po meni, glavni problem SAD-a, a ujedno i jedna od reakcija mnogih zemalja na sve te tarife i politike, osim manjih zemalja koje su, poput Salvadora ili drugih, započele potpuno servilnu politiku prema SAD-u. Ali svi ostali, barem glavne zemlje, osim Argentine, pokušavaju da preusmere ekonomiju i privredu, preusmere izvoz itd. Dakle, to je vrlo opasna situacija, jer jedini način da SAD održi kontrolu i nadmoć i proširi je, budući da je to deklarisani cilj Trampa, jeste vojna akcija“, pojašnjava Acelini.

Naš sagovornik smatra da je to vrlo rizična i opasna situacija i da se gotovo sigurno neće zaustaviti u Južnoj Americi.

„Pre neki dan je specijalna konsultantkinja u vladi objavila fotografiju Grenlanda sa američkom zastavom. Jasno je da su imenovali posebnog izaslanika za Grenland. Tramp je jasno dao do znanja da SAD želi Grenland, a pitanje je hoće li Evropa to razumeti? Ili će se ona i dalje praviti mrtva i neće reagovati na to što SAD menja celi svetski poredak i stvara apsolutno katastrofalnu situaciju, koja završava u gomili različitih ratova i vojnih sukoba svuda. A onda bi moglo doći do toga da je, prema mnogim analitičarima, cilj SAD-a vojni sukob s Kinom“, kaže Acelini za Mašinu.
Ko brani Bolivarsku revoluciju?

Za kraj smo našeg sagovornika podsetili i na intervju koji nam je dao pre deset godina. Tada smo razgovarali o Madurovim lošim izbornim rezultatima koji su u značajnoj meri oslabili čavistički režim. Dario Acelini je tada primetio da je u konačnici nebitno koliko se loše ponaša opozicija, kao i da ne bi trebalo očekivati ​​da desničarski imperijalisti ili kapitalisti grade socijalizam u ime naroda, te da se levica mora suočiti sa tom stvarnošću. Da li ti argumenti stoje i danas, da li u Veneculi i dalje ima snaga koje bi branile deklarisano socijalističko društvo i demokratske vrednosti?

„Mislim da da. Postoje snage koje podržavaju socijalističko društvo, ali i ekstremna ekonomska kriza i represija protiv levičarskih snaga tokom proteklih nekoliko godina očito je umanjila te mogućnosti. Postoje jaki pokreti običnih ljudi oko samoorganizovanih komuna. Vlada je pokušala kooptirati i apsorbovati mnoge od njih, pretvoriti ih u sopstvenu potpornu strukturu, sa nekima je uspelo. Kod drugih je to uglavnom situacija sukoba i podrške, sukoba i saradnje i tako dalje. Mislim da trenutno nedostaje nekakav širi predlog za promenu u društvu ili odgovor na pitanje kuda ići. Kako izgraditi egalitarnije društvo, jer mislim da je to i dalje cilj većine Venecuelanaca. Ali budući da ne postoji uverljiv politički projekat, ni s levice, ni s desnice, ni od Madura ni od bivše Madurove vlade, mislim da je to glavna poteškoća“, zaključuje Acelini.